Kako ostati posle Work and travel programa

1

Kada sam čula za Work and Travel Program, sad već davne 2007. godine, znala sam istog trenutka da želim biti deo toga. Prijavila sam se i imala sam divno iskustvo, kako s agencijom, tako i sa nalaženjem posla, a i samim dolaskom u USA. Moj prvi susret sa NYC je bio izuzetan i čaroban. Istog trenutka sam znala da ću se jednog dana ponovo vratiti.

Tako je i bilo, došla sam ponovo 2008. i odlučila pokušati poslednji put 2009. godine, jer bi po povratku diplomirala na faksu i pa bi mi bile male šanse za bilo kakav dolazak. Još dok sam bila 2007. upoznala sam dečka ovde i počelo je sve kao nerfomalni “date”, jer bi bilo teško ostvariti vezu na daljinu, ali bi svake godine po mom povratku bili zajedno. Napokon, on je posetio Srbiju pre mog dolaska u USA 2009. godine i proveli smo divno leto u USA da bi vec pred kraj leta on mene zaprosio. Iako jako srećan trenutak za mene, bilo je jako teško doneti odluku, jer bi to značilo da ću započeti jedan nov život u jednom novom mestu sa ozbiljnim poslom i daleko od moje porodice. Ali uz njihovu podršku odlučila sam da ostanem i da pokušam.

Nijagirini vodopadi

Ubrzo mi je istekla J1 viza i nisam više mogla da radim tako da sam se fokusirala na sređivanje papira. Zvala sam imigraciju po 4 puta dnevno; non stop tražila savete na internetu i svi su mi rekli da je najbrži nacin venčanje; tako da smo se odlučili venčati i predati sve papire. S tim da nema povratka u Srbiju dok se ne dobije “green card”. Sam proces je počeo u okobru i u februaru 2010. sam dobila green card. Mi smo odlučili da ne uzimamo advokata jer su mi čak u imigraciji rekli da šta god mi treba, uvek mogu njima da se obratim. Jako je teško bilo skupiti sva dokumenta, čak mi je i mama slala dosta toga iz Srbije, tipa rodni list; listu vakcina i sl. ali jednom kad se sve preda nije strašno, samo intervju ali ni to nije bio velik problem, iako smo se poznavali dobro, bilo je nekih pitanja čak i nas dvoje nismo znali ali verujem da su “immigration officers” pre svega – psiholozi. Ubrzo, imala sam sva dokumenta i tad sam se vratila u Srbiju na 5 meseci da zavrsim fakultet i da pripremimo venčanje dole za moje! Jedini uslov kad si na green card-u je da ne smeš da budeš van USA vise od 6 meseci godišnje. Po povratku ovamo, zaposlila sam se i preselili smo se u veći stan i tad je nekako moj “american life” počeo 🙂

Sad trenutno radim u lokalnoj banci kao “Sr. Customer Service Associate”; živimo u Portsmouth, NH. Upravo predajem papire za državljanstvo i nadam se da će to sve biti gotovo do kraja leta.

Kao što vidite, moje iskustvo je jako pozitivno i sad kada gledam na to, uradila bih ponovo isto. Život dole je bio super, iskustvo na fakultetu, žurke i izlasci, ali isto tako nisam se nikada potpuno pronašla i nekako sam uvek znala da želim da idem dalje, samo što su mogućnosti bile jako ograničene. Sam proces sređivanja papira nije bio lagan, bilo je dosta nervoze i neprospavanih noći, ali se zato sve zbog ovog sad isplatilo i to me je uvek držalo, to neko dugoročno gledanje na sve. Jako je teško ostati bez statusa J1 i nemati posao, potrošiti sve pare i imati tek 22. godine, ali opet to sve traje 4 meseca i posle toga se sve vrati u normalu, a  i mislim da me je učinilo mnogo jačom osobom.

Trenutno nemam želju da se vratim dole. Lepo je otići, posetiti i videti sve, ali je nekako moj život počeo ovde i lepo je. Teško je biti daleko od porodice, pogotovu ako je neko vezan kao ja za svoju, ali znam da se uvek možemo vratiti ako to zelimo, a sad za sad ovde zaista nije lose, vec sam stvorila prijateljstva, već znam mnoge ljude u gradu i nekako se osećam da je ovo mesto gde ja pripadam.

Share.

O autoru

1 Comment

Ostavite komentar