Imam san – Martin Luter King

0

Amerika svakog trećeg ponedeljka u januaru proslavlja Dan rođenja jednog velikog čoveka čija su dostignuća ostavila neizbrisivi trag u Američkoj istoriji. Dr. Martin Luter King je tokom 1950-ih i ’60-ih vodio mirne proteste širom zemlje. 1963. je održao čuveni govor Iman san (engl. I Have a Dream) u kojem je pozvao na rasnu jednakost i zaustavljanje diskriminacije. Istorija beleži da je to bio jedan od ključnih momenata u borbi za okončanje rasne sagregacije koju je vodio Afroamerički pokret za građanska prava.

Govor Imam san se danas smatra jednim od najimpresivnijih javnih obraćanja od kada je počeo da se beleži audio/video sadržaj. Ton u glasu i način na koje su rečenice izgovarane kod velikog broja ljudi su izazvali doživljaj religijskog karaktera. Na Vikipediji može da se pronađe podatak da je 1999. ovaj govor proglašen najvećim govorom 20. veka od strane američkih stručnjaka za retoriku.

king_speech

King drži govor ispred Linkovnovog memorijala pred oko 200.000 ljudi

(tekst govora u slobodnom prevodu sledi):

“Srećan sam što sam ovde sa Vama, u trenutku koji će ući u istoriju kao najveći protest za slobodu u istoriji našeg naroda.

Pre stotinu godina, veliki Amerikanac, u čijoj simboličnoj senci stojimo danas, potpisao je Proglas o Emancipaciji. Ova značajna uredba je došla stigla kao svetionikovo svetlo nade milionima Crnačkih robova, koji su sprženi u plamenu oštre nepravde. Došao je kao radosna zora da okonča duge noći njihovog ropstva.

Međutim, stotinu godina kasnije, Crnac još uvek nije slobodan. Sto godina kasnije, život Crnaca je još uvek tužno obogaljen lisicama sagregacije i lancima diskriminacije. Sto godina kasnije, Crnci i dalje čame u uglovima američkog društva i vide sebe kao izgnanike u sopstvenoj zemlji. Zato smo danas ovde da dramatizujemo sramno stanje.

king_speech

U određenom smislu, mi smo došli u glavni grad naše nacije da “unovčimo ček”. Kada su arhitekte naše Republike potpisale veličanstvene reči Ustava i Deklaraciju Nezavisnosti, potpisali su i menicu koju svaki Amerikanac nasleđuje. Ova “menica” je obećanje da će svim ljudima, da, Crncima kao i Belcima, biti garantovana neotuđiva prava na život, slobodu i traganje za srećom.

Danas je jasno da Amerika nije odgovorila na ono što stoji u ovoj priznanici, barem što se tiče njenih građana druge boje (crnaca). Umesto da ispuni ovo sveto obećanje, Amerika je dala Crncima loš ček, ček koji se vraća obeležen sa “nedovoljno sredstava”.

Ali mi odbijamo da verujemo da je banka pravde bankrotirala. Mi odbijamo da verujemo da ne postoji “dovoljno sredstava” u trezorima velikih mogućnosti ove nacije. Zato, mi dolazimo da unovčimo ovaj ček – ček koji će na zahtev da nam donese bogatstva slobode i sigurnosti pravde. Takođe smo došli do ovog svetog mesta da podsetimo Ameriku na žestoku hitnost trenutka SADA. Ovo nije vreme u kojem bi se trebalo odati luksuzu hlađenja ili uzimanju umirujućeg leka postepenosti. Sada je vreme da obećanja demokratije postanu stvarnost. Sada je vreme da se izađe iz mračne i puste doline sagregacije ka osunčanom putu pravednosti za sve rase. Sada je vreme da se naša nacija iz tapkanja rasističke podele izdigne i učvrsti u bratstvu svih rasa. Sada je vreme da pravednost postane realnost za svu Božju decu.

Za naciju bi bilo pogubno da previdimo hitnost ovog trenutka. Ovo sparno leto opravdanog nezadovoljstva crnaca neće doći kraju dok ne oživi jesen slobode i jednakosti. 1963. nije kraj, nego početak. Oni koji se nadaju da Crnci samo trebaju da se izduvaju, i da budu zadovoljni, imaće nepristojno buđenje ako nacija nastavi da gleda svoja posla kao i do sada. Neće biti, niti odmora, niti mira u Americi dok Crnci ne dobiju svoja građanska prava. Vihor revolta će nastaviti da drma temelje naše nacije sve dok pravednost ne izađe na svetlost dana.

king_speech

Ali postoji nešto što moram da kažem mojim ljudima koji stoje na toplim pragovima što vode u Palatu pravde. U procesu sticanja našeg pravičnog mesta, ne smemo skriviti protivpravna dela. Ne tražite zadovoljenje žeđi za slobodom tako što ćete piti iz čaša gorčine i mržnje.

Mi moramo zauvek voditi našu borbu na visokoj ravni dostojanstva i discipline. Ne smemo dozvoliti da se naš stvaralački protest degeneriše u fizičko nasilje. Iznova i iznova, mi moramo da se uzdignemo do veličanstvenih visina gde se fizička snaga sreće sa snagom duše. Čudesno nova borbenost koja je zahvatila Crnačke narode, ne sme da dovede do nepoverenja svih belih naroda. Mnogi od naše bele braće, o čemu svedoči njihovo prisustvo ovde danas, su došli da razumeju da je njihova sudbina usko povezana sa našom sudbinom. Oni su došli da bi razumeli da je njihova sloboda neraskidivo vezana za našu slobodu. Ne možemo hodati sami.

Kako hodamo, tako moramo dati obećanje da ćemo uvek marširati unapred. Ne možemo se okrenuti i vratiti nazad. Postoje oni koji pitaju posvećene građanskim pravima: “Kada ćete biti zadovoljni?” Nikada nećemo biti zadovoljni dokle god su Crnci žrtve neopisivih strahota policijske brutalnosti. Nikada nećemo biti zadovoljni dokle god naša tela, teška i umorna od putovanja, ne mogu da dobiju smeštaj u motelima na autoputevima, u hotelima u gradovima.

Nikako ne možemo biti zadovoljni, dok god se sloboda kretanja crnaca sastoji u tome da iz jednog malog getoa smeju preći u veći.

Ne možemo biti zadovoljni dokle god su naša deca lišena svog individualnog identiteta, i opljačkanog dostojanstva dok gledaju znake “Samo za belce.” Ne možemo biti zadovoljni dokle god Crnci u Misisipiju ne mogu da glasaju, i dok Crnci u Njujorku veruju da nemaju ništa od glasanja. Ne, ne, nismo zadovoljni, i nećemo biti zadovoljni sve dok pravda kotrlja na dole kao voda, a pravednost kao moćna reka.

Nisam nehajan, neki od vas su došli ovde iz velikih iskušenja i patnji. Neki od vas su došli sveži iz uskih zatvorskih ćelija. Neki od vas su došli iz sredina gde vas je potraga za slobodom ostavila izubijane od strane oluja progona i zateturane od vetrova policijske brutalnosti. Bili ste veterani kreativne patnje. Nastavite da radite sa nadom da je nezaslužena patnja iskupljenje.

king_speech

Idite nazad u Misisipi, vratite se u Alabamu, u Južnu Karolinu, Džordžiju, Luizijanu, vratite se sirotinjskim kvartovima i getoima naših severnih gradova, znajući da se ova situacija može i da će biti promenjena. Ne dozvolite da se valjamo u dolini očaja.

Kažem vam danas prijatelji moji, iako se suočavamo sa teškoćama današnjice i sutrašnjice, još uvek imam san. To je san duboko ukorenjen u Američkom snu.

Imam san da će jednoga dana ova nacija ustati i živeti istinski smisao svog uverenja: “Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki.”

Imam san da će jednoga dana na crvenim brdima Džordžije, sinovi bivših robova i sinovi vlasnika bivših robova, moći da sednu zajedno za stolom bratstva.

Imam san da će jednoga dana čak i država Misisipi, država sparne toplote nepravde i ugnjetavanja, biti pretvorena u oazu slobode i pravde.

Imam san da će moje četvoro dece jednoga dana živeti u naciji gde im neće biti osuđivani zbog boje njihove kože, nego cenjeni po sadržaju njihovog karaktera.

Imam san danas.

king_speech

Imam san da će jednog dana svaka dolina biti uzvišena, svako brdo i planina će biti niski, gruba mesta će biti ravnice, a krivudava mesta biće pravo napravljena, i slava Gospoda biće otkrivena, i zajedno, svako telo će ga videti.

To je naša nada. To je vera sa kojom odlazim na Jug. Sa tom verom, bićemo u mogućnosti da posečemo planine očaja, kamena nade. Sa tom verom, mi ćemo biti u stanju da transformišemo oštre nesporazume našeg naroda u predivnu simfoniju bratstva. Sa tom verom, mi ćemo biti u stanju da radimo zajedno, da se zajedno molimo, da se zajedno borimo, da se zalažemo za slobodu zajedno, znajući da ćemo biti slobodni jednoga dana.

Ovo će biti dan kada će sva Božja deca moći da pevaju sa novim značenjem “Moja zemlja”, to je od tebe, slatka zemlja slobode, o tebi ja pevam. Zemlja gde su moji očevi umrli, zemlja ponosa Pilgrima, sa svake planinske strane, neka sloboda zvoni.

A, ako Amerika hoće da bude velika nacija, ovo mora da postane stvarnost. Dakle, neka sloboda zvoni sa ogromnih vrhova brda Novog Hempšira. Neka sloboda zvoni sa moćnih planina Njujorka. Neka sloboda zvoni sa povišenog Pensilvanijskog jezera.

Neka sloboda zvoni sa snežnih vrhova Stenovitih planina Kolorada.

Neka sloboda zvoni sa bujnih Kalifornijskih padina.

Ali ne samo to; neka sloboda zvoni sa Kamenih planina Džordžije.

Neka sloboda zvoni sa “Lookout” planina Tenesija.

Neka sloboda zvoni sa svakog brda i iz svakog krtičnjaka Misisipija.

Sa svake planinske strane, neka sloboda odzvanja.

I kada se to dogodi, kada dozvolimo slobodi da zvoni, kada dozvolimo da zvoni iz svakog sela i zaseoka, iz svake države i svakog grada, bićemo u stanju da ubrzamo dan kada će sva Božja deca, crni čovek i beli čovek, Jevreji i Inovernici, Protestanti i Katolici, moći da spoje ruke i zapevaju starim, duhovnim rečima Crnaca: “Konačno slobodni, konačno slobodni! Hvala svemogući Bože, konačno smo slobodni!”

Memorial Martina Lutera Kinga u Vašingtonu, DC.

Memorial Martina Lutera Kinga u Vašingtonu, DC.

________________

FOTOGRAFIJE PREUZETE SA PRETRAŽIVAČA / ALL IMAGES HAS BEEN TAKEN FROM SEARCH RESULTS ON GOOGLE
POSLEDNJA FOTOGRAFIJA PRIPADA NINDŽI PIX / LAST IMAGE BELONGS TO NINJA PIX

Share.

O autoru

Ostavite komentar

Sviđa ti se ?
Inspirit ima ponude u tom mestu

Sviđa ti se ?
Inspirit ima ponude u tom mestu